Blog

Dragi prijatelji po blogu, da je internet čudo, jasno je i po zanimljivim razmišljanjima koja se mogu pročitati, na primer, u “Srpskom glasu”, novinama koje se objavljuju u Melburnu. Naime, u intervjuu obznanjenom u pomenutim novinama (broj od 25. februara 2011. godine), Emir Kusturica izlaže svoje stavove povodom pitanja radoznalog novinara koji se potpisuje inicijalima T.A. Za ovu priliku, evo samo jednog neobaveznog odgovora u intervju naslovljnom dovitljivom doskočicom – “Grci su u Evropi bankrotirali, znajući nas, mi bismo prošli još gore!”.

PITANJE: “Ovde Vam na noge dolaze predsednici, premijeri… Je li Vam neko od njih nudio političku funkciju, recimo u Ministarstvu kulture?”

ODGOVOR: “Pa ja već imam političku funkciju! Ovo na Mećavniku je moje ministarstvo! Kada neko svoj autoritet iskoristi da napravi 17 kilometara kanalizacije ili 19 kilometara vodovoda, ski staze sa 10 topova za veštacki sneg, provuče 28 kilometara optičkog kabla i dovede IPTV u svaku sobu, što nemaju ni hoteli sa pet zvezdica po Njujorku, taj je sigurno u političkoj misiji.“

Bilo da je predmet njene analize predstava Drugoga u putopisnoj fikciji, putnom izveštaju, ili stranac u umetničkim ostvarenjima poput filma ili stripa, istraživačka grana o kojoj govorimo naziva se imagologija. Zahvaljujući njenom postepenom izranjanju iz komparativne književnosti i mogućnostima plodnog kombinovanja antropologije, socijalne psihologije, istorije i semiotike, među ozbiljnim, akademskim temama našle su se i neke, samo naizgled neozbiljne. Kao izvori na kojima imagologija gradi analizu prepoznaju se beleške sa putovanja, a kao predmeti istraživanja, bogati opisi uživanja dendija ili prikazi ratova i revolucija u udaljenim kraljevstvima, zamišljena egzotična mesta, navodni repati stranci, a danas, čak opasni tuđinci koji prete da ugroze “stabilnost svetskog poretka”.

Naslov je pretenciozan, ali ipak najbolje odslikava muzičku jesen u Beogradu, odnosno onaj period u godini koji je obeležen Beogradskim muzičkim svečanostima, nakon kojih sledi Beogradski jazz festival. Šta reći nakon BEMUS-a..Na autorku ovog teksta najupečatljiviji utisak su ostavila dva koncerta-upravo, otvaranje i zatvaranje festivala. Engleski duo na udaraljkama – Maraca 2 je na otvaranju u Jugoslovenskom dramskom pozorištu priredio koncert koji je odisao neformalnom atmosferom. Pored Šopena u ovom neobičnom aranžmanu, publika je imala priliku da čuje neobične stilske nijanse koje nam otvaraju potpuno novi pogled na neke idiome. Jazz harmonije i ritmovi se lepo uklapaju sa impresionističkim odlomcima, koji su ponekad prekinuti contemporary gotovo plesnim epizodama, dok bliskoistočni elementi drugačije zvuče u ovom aranžmanu, preusmereni i preosmišljeni minimalističkim epizodama. Jednom rečju, klasična hermetična koncepcija umetničke muzike ustupa mesto najraznovrsnijim kombinacijama, pri čemu se umetnička muzika lako približava svim muzičkim žanrovima koji pripadaju takozvanoj konceputalnoj sferi, pri čemu je mainstream uživanje u lakim melodijama i plesnim ritmovima zamenjeno svojevrsnom usmerenošću na eksperiment i rad sa samim muzičkim materijalom. Možda je to zapravo –meta muzika, muzika o muzici.

Svi ’pozivi na putovanje’ se obraćaju svojim jezikom; onim sačinjenim od naizgled nerazumljivih znakova, simbola i simboličkih postupaka posredstvom kojih komuniciraju Svesno i Nesvesno; konvencionalno i nekonvencionalno.

Na takvo putovanje pozvao me je Šarl Bodler jedne jeseni početkom devedesetih, stihovima: Dete, sestro moja, usni sred spokoja… Među žutim školskim klupama, u bučnoj učionici koju su pritiskali bledo-sivi zidovi malo ko je znao zašto sam odlučila da jedna od pesama koje se moraju učiti napamet, bude Bodlerov Poziv na putovanje. Ali, u zagonetnosti mog izbora udobno se smestila i jedna prednost: Bodler i ja smo sasvim slobodno mogli komunicirati tajnim jezikom, a ja sam, napokon, mogla biti disident. Priznajem, samo u tajnosti.

Koju si pesmu naučila? Upitala je devojka iz susedne klupe.

Poziv na putovanje, odgovorila sam, a ona mi je uputila začuđen pogled.