Hrestomatija

Ова књига је омаж Стевану Сремцу, великом писцу реализма и професору историје, уједно и његова научна биографија. Њоме се обележава 170 година од Сремчевог  рођења. Књига је посвећена Сремчевом часном животу и неупоредивом опусу, његовим врлинама, јасним полититичким ставовима, идеалима. Дела Стевана Сремца поуздана су слика XIX века и посебности крајева на Тиси, Нишави, Дрини, Сави и Дунаву. Сремчева духовитост била је израз правичности и највишег родољубља, подршка слободи штампе коју је Краљевина Србија неговала.

„Зар већ!“ – последње су речи чудесног романа „Поп Ћира и поп Спира“. У тај дирљиви уздах свештеника Пере, чини се, стала је истина о пролазности, погрешним одлукама, страху, машти која се опире јави. И једно питање: кога би велики Стеван Сремац придружио Јуци и Меланији, Зони и Манету, Ивку и пријатељима, Вукадину, Ибиш-аги и осталим својим јунацима, да је, камо среће и правде, поживео дуже?

Интелектуалци се (само)представљају као водичи, усмеривачи  друштва, постављају питања и налазе одговоре за мисаоне и практичне изазове. Препознају се по  образовању, знању и јавном говору.  Не деле исте  друштвене вредности: конзервативци, либерали, социјалисти. Различито тумаче вредности истине, правде, слободе. Знање о јавном добру увек садржи поред рационалних увида и вољно емотивне чиниоце, као и вредносне оријентације. Највеће разлике се испољавају у политичком ангажману у коме се укрштају јавни ставови и политичко одлучивање. У овој књизи сва ова питања, уоквирена временом од 1970 до 2020 године, аутор разматра у три тематске целине: 1) ко је интелектуалац, 2) интелектулаци и јавност, 3) српски интелектуалци у приватној и општој јавности.

Ћирилица, тврд повез, 416 страна.

Понекад  ми  се  чини  да  је  стил,  то  јест,  сам  звук  речи,  реченица  и  склоп  целине,  уједно  и  главна  проба  истине  коју  та  реченица  носи.  (Иво  Андрић)

            Студија  о  стилу  за  новинаре  прилагођена  је,  најпре,  студијама  новинарства.  Реч је о  кратком  осврту на теорију стила  и  практичној  стилистици.  Стилистичке  вредности  су  посматране  у  медијским  контекстима.

            Стил се  непрестано  мења. Израз је  вештине комуникације, битне за професионални али и лични живот.  Сваки  новинар  и  јавни  делатник  треба да  поклања  сталну пажњу  писаном  и  говорном  изражавању.  У  оба  вида  се  остварује  комуникативна  и  естетска  функција. 

            У  савременим  медијима  често  је  запостављена лепота  писане  и  говорне  речи иако  на  свакодневни  језик  највише утичу управо школство  и  медији.  Њима  се  највише верује,  они  уживају  највећи  углед.  Медији  знају  коме  се  обраћају.  Требало  би,  стога,  властити  стил  примерити  подразумеваној  публици.   Тако  се  најбоље  изграђује  стваралачки  самосвојни  непосредни  аутентични  однос  према  стилу.  Новинар  не  пише  и  не  говори  за  себе,  чак  ни  кад  је  склон  нарцизму.  Његово  обраћање  је  увек  намењено  другима.  Зато  треба  водити  рачуна  о  стилу  и  свим  његовим  законитостима:  јасности,  тачности,  сажетости,  живости,  духовитости,  складности,  подесности.  Тек  кад  се  обрати  пажња  на  њих,  замисли  изложене  публици  биће  приступачне и разумљиве.

            Имати  стила  најчешће  значи  имати  јасан  поглед  на  свет.  Онај  ко  усавршава  свој  стил,  на  најбољи  начин  сведочи  о  себи  и  својој  култури.  Он  заиста  разговара  с  публиком.  Новинар  без  изграђеног  стила  јесте  ехо  у  празној  кући.

Стил  се  најбоље  обликује  читањем  и  промишљањем  прочитаног.  Стислку самосвојност  постижемо  уграђивањем  стеченог  читалачког  искуства  с  догађајима  и  доживљајима.  С  већим  бројем  прочитаних  књига долази се до убедљивијег стилског искуства.  Увиди  у  туђе  стилове  помажу  да  боље  обликујемо  сопствени  стилски  идентитет.  Једино  тако  нећемо  бити  досадни. 

            Ова  студија служи као игриво  штиво  веселе  науке,  стилски  другачије,  намењено  знатижељницима, не само новинарима и студентима новинарства. Она нас учи како да праве речи буду на правим местима, у свим врстама комуникације, јавној и приватној, службеној и личној.

Рукопис књиге „Сви српски владари“ са задовољством сам прочитао. Тема рукописа су сви наши владари од првих помена нашег писаног и државотворног присуства на простору Балкана па до средине 20. века, до када је трајала наша монархија, започета као кнежевина, велика жупанија, архонтија, потом краљевина, царевина, деспотија, па поново у новом веку кнежевина и краљевина.

Књига ме је лично веома подсетила на један детаљ из опленачке цркве Св. Ђорђа, где је у јужној апсиди дата својеврсна процесија српских владара (у мозаику) око Карађорђевог саркофага, наших средњовековних кнежева, краљева, царева и деспота са макетама својих задужбина у рукама, преузета из преко шездесет наших цркава и манастира од Фрушке горе на северу до Хиландара на југу.  Карађорђе је својим делом , Првим српским устанком (1804-1813), обновио српску државност после више векова робовања под Османским царством (1459-1804) и њему, према идеји и композицији процесије, следи почасно место и наклон свих средњовековних владара, као човеку који обнавља и продужава њихово дело, међународно потврђено 1812. године миром у Букурешту између Русије и Турске. По том миру, Србији припада аутономна државност у границама Карађорђеве Србије (Београдски пашалук и шест нахија јужно и источно од пашалука) а Русија ће бити заштитник и гарантна сила да Турска, као суверени двор,  то не испоштује. Као што је познато, док је Русија ратовала против Наполеона, Турска је заузела Србију (1813), али је потом, знајући за Букурешки мир, Милош Обреновић, војвода из Првог устанка,  подигао Други српски устанак (1815) и до 1830. године, ратом и  дипломатским средствима, уз помоћ Русије, прогласио Кнежевину Србију (1830) и вратио јој шест нахија из Карађорђевог веремена (1833).  На српском престолу од тада до 1945. године, смењивали су се владари из две династије, Карађорђевићи и Обреновићи, потомци Карађорђа и Милоша Обреновића. Они су 1912. године вратили унутар граница Србије - Стару (средњовековну) Србију а 1918. године створили су државу границама већу и од Душановог царства, Југославију,  победивши притом два царства, Османско и Хабзбуршко. Политичари који су дошли из Хабзбуршког царства (Аустроугарске), 1945. године укинули су монархију и Србију вратили у границе из 1878. године (Берлински конгрес), поништавајући једним потезом пера и балканске ратове (1912) и Први светски рат (1918), а српске политичаре и владаре проглашавајући за „народне издајнике“ и „ратне злочинце“, одузимајући им сву имовину и стављајући им трајну забрану на повратак у земљу.   

О свему овоме, поред осталог, на врло пластичан начин, кроз биографије (процесију) свих 37 српских владара, ненаметљивим стилом, али веома привлачним и богатим изворима и знањима, говоре  Небојша Ђорђевић и Дијана Димитровска, ламентирајући над целом српском историјом дугом више од 15 векова у писаним изворима који се чувају у свим релевантним светс                                                     (Из реценизије др Небојше Јовановића)

O smrti se ne može pisati. Valjda zato što o smrti mogu pisati samo živi - i to o tuđoj smrti. Kordić zato iz osnova menja perspektivu filosofskog diskursa o smrti. Najpre, umesto o smrti on govori o kraju jednog života kao jedinoj mogućoj enciklopediji smrti, o enciklopediji koju nije moguće artikulisati, i u kojoj je sadržano sve znanje o smrti. To nije jedini paradoks kojim se Kordić u knjizi bavi, niti jedini paradoks kraja života. Već i stoga, i naročito po duhovitoj, ironičnoj, humornoj, antifilosofskoj argumentaciji Kordićeva knjiga odudara od klasičnih rasprava o smrti.

Latinica; broširani povez; 254 strana.