Hrestomatija

        ПОРТРЕТИ ФЛАУТИСТА, прилог историји српске музике XIX и првe половине XX  века, чини шест тематских целина.

У првом, уводном делу, „Музичка стратиграфија до XVIII века“ хронолошки су обухваћени флаутски депозити из римско-византијског периода и рецепција средњовековне флаутске уметности. Други део, под насловом „XIX век – романтичарско раскршће“,  у  потпоглављу  „Устаничка  фрула“ акцентује прво помињање флауте као инструмента који се разликује од свирале, односно фруле, почетке организованог оркестарског музицирања, као и стваралаштво првих еминентнијих фрулаша. У уводу трећег дела књиге  изложен  је кратак осврт на музицирање српских научника и политичара, а круна представљања аматерског музицирања су портрети двојице уметника. Четврти део је фокусиран на најеминентније професионалне флаутисте прве половине XX века. Реч је о музичарима који су чинили флаутску линију Оркестра Народног позоришта у Београду, Филхармоније и Радио Београда. Пети део обрађује флауту у школским, соколским и џез-оркестрима; шести део сублимира резултате двогодишњег истраживања и разгранатог рада о флаути и флаутистима.

Ћирилица, тврд повез, 180 страна.

Pirandelo se, u kontekstu eliotovski shvaćenog pojma literarne tradicije, ukazuje kao janusovska figura. Svoj odnos prema aristotelovskom poetičkom nasleđu artikulisao je kroz implicitnu polemiku u svom dramskom opusu ali i eksplicitno u teorijskim tekstovima. Rekli bismo da je jedno piščevo lice bilo zagledano u prošlost, te je iz doživljaja i analize koji je taj pogled pružio, stvorilo otpor prema plitko konzervativnim aspektima nasleđa, pa je autentičnim dramskim izrazom prevazišlo konvencije i norme. Drugo lice, zagledano u budućnost, direktno je uticalo na savremenike avangardnog senzibiliteta (Brehta), a još dalekosežnije reperkusije ovog pogleda su direktni uticaj na teatar apsurda, najočitiji u opusu Ežena Joneska. U ovoj studiji na ekonomičan, a temeljan način prikazan je odnos Pirandela prema savremenom dramskom i teatarskom plitkom verizmu, utemeljenom na tumačenjima Aristotelove Poetike. Zaključni deo knjige bavi se vezom između Pirandela i teatra apsurda (prevashodno Joneskom i Beketom), kao i idejnim srodnostima između Pirandelovih ideja o teatru i pozorišne estetike postdramskog teatra.

Latinica, broširan povez, 124 strane

Priča o heroju, o spasiocu sveta i njegovom putu, jedna je od najstarijih ikada ispričanih. Knjiga "Poslednja staza heroja" prati različite odraze ovog arhetipskog obrasca, od najstarijih mitova sve do savremene književnosti, filma i popularne kulture.
Od istoka do zapada, preteći na putu Gilgameša, Čarlsa Marloa, Išmaela ili čak Edvarda Elrika i Aragorna, otkriva se da se suštinska struktura priče vremenom nije mnogo promenila i da junak biva nepovratno izmenjen posle svoje velike potrage, ma koji metaforički ili doslovni oblik imala.

Moderna antifilosofija (Niče, Vitgenštajn, Lakan) priznaje da književnost misli, da misli ono što je filosofiji nedostupno, nezavisno od filosofije i nasuprot onome što ona misli. Odatle bi se moglo zaključiti da je mišljenje književnosti izvorno, suštinski antifilosofsko mišljenje i da antifilosofija misli poetski, kao što misli književnost. Filosofija, ni kad je uviđala da književnost misli ono što ona sama nije bila u stanju da raskrije, nije tako mislila književnost. Nije je tako mislila ni teorija književnosti. Ova knjiga je jedan, ako ne i jedini, pokušaj artikulacije antifilosofije književnosti, i to na dvema ravnima: na teorijskoj ravni i u analizi primera antifilosofskog mišljenja književnosti.

Latinica; broširani povez; 350 strana.

"Mišljenje pisanja" je knjiga o verovanju da pisanje postoji i da njime dostižemo ono savršenstvo ludila koje krasi univerzum takozvanog "normalnog sveta". Tako se čin pisanja putem "eliminisanja neoblikovanog" pojavljuje kao slika paralelna realitetu svega što postoji, kao njegova kontingentnost. "Mišljenje pisanja" govori o dogadjanju te svetske energije. Ona je monumentalna i starija je od permskog leda koji upravo po njenom nalogu ispisuje Neispisivo koje je bit pisanja samog. Led koji po zemlji piše topi se i na kraju se otkriva ono što je napisano. Ta istorija pisanja je beskonačno ponovljiva. Mi koji pišemo ni malo ne držimo do vere da pisanje ne postoji. Upravo ste pročitali ovo napisano koje postoji! Sa pisanjem svet se pokazuje nepromenljivim. Svedoci smo taštine, buke i besa nepromenljivog sveta. O tome pisanje piše. I pisaće dokle god ono ne promeni svet. Ako ga ikad bude bilo promenilo. To je tema ove knjige.

Latinica; broširani povez; 208 strana.

Ova knjiga daje pregled principa i doktrina civilnih prekršaja i njihovih pravnih lekova u sistemima sa civilnim pravom. Posebno se tretiraju fiducijarni odnosi kroz doktrinu pravičnosti. Fiducijarni odnosi niču kada između članova parnica jedan član igra ulogu staratelja u odnosu na drugog člana i kada ovaj staratelj ne ispuni svoju fiducijarnu dužnost. Knjiga je namenjena pravnicima u post-komunističkom društvu na teritoriji bivše Jugoslavije i posebno Srbije, gde je privatno imovinsko pravo tek u povoju.

Latinica; broširani povez; 392 strane.

Zvučno putovanje po Pančevu započinje 1877. godine kada je nastala najstarija kompozicija koja je uvrštena u zbirku, pa sve do klavirske muzike današnjih dana. Budući da je Pančevo multietnički grad, i biografski podaci sa kratkim opisom klavirske muzike mogu se pročitati na 4 jezika: srpskom, mađarskom, slovačkom i engleskom. 

Pančevačka klavirska muzika je zbirka u kojoj se nalazi 25 klavirskih kompozicija nastalih iz pera 5 pančevačkih kompozitora: Mite Topalovića, Petra Josimovića, Marije Ligeti Balint, Melinde Ligeti i Želislave Sojak. Delić blaga domaćeg stvaralaštva koje vredi imati.

Latinica; broširani povez; 157 strana.

O smrti se ne može pisati. Valjda zato što o smrti mogu pisati samo živi - i to o tuđoj smrti. Kordić zato iz osnova menja perspektivu filosofskog diskursa o smrti. Najpre, umesto o smrti on govori o kraju jednog života kao jedinoj mogućoj enciklopediji smrti, o enciklopediji koju nije moguće artikulisati, i u kojoj je sadržano sve znanje o smrti. To nije jedini paradoks kojim se Kordić u knjizi bavi, niti jedini paradoks kraja života. Već i stoga, i naročito po duhovitoj, ironičnoj, humornoj, antifilosofskoj argumentaciji Kordićeva knjiga odudara od klasičnih rasprava o smrti.

Latinica; broširani povez; 254 strana.

Pored toga što je kao kao istraživački rad korisna, ova knjiga je savremena jer je njena sadržina i sadržina obrađenih časopisa i danas aktuelna i biće aktuelna sve dok učimo od onih koji su prošli kroz naš stepen razvoja i čije iskustvo (pozitivno ili negativno) može da nas upozori šta prihvatiti a šta odbaciti, pre nego što, iz neobaveštenosti, platimo preskupu cenu.

Ćirilica; broširani povez, 331 strana;

Horor žanr u srpskoj sredini do sada nije bio predmet ozbiljnog proučavanja. Najčešće ignorisan, ređe potcenjivan ili napadan, uglavnom je bio prepušten zanimanju amatera, ili usputnim napomenama kod retkih ozbiljnih proučavalaca. Sveden na fusnotu ili sporednu ulogu u radovima o drugim temama, horor je tretiran ili kao nešto što se podrazumeva pa ne zahteva definisanje, ili kao nešto što i ne zaslužuje dublje istraživanje. U svakom slučaju, bilo da se o hororu govorilo s razumevanjem ili bez razumevanja, on sam je ostao nedefinisan. Objedinjene, opšte studije o poetici, estetici i filozofiji horora kao žanra na srpskom jeziku - nema. "Studija strave" je pokušaj da se ta praznina bar donekle popuni.

Latinica; broširani povez; 235 strana.