СВИ СРПСКИ ВЛАДАРИ

Рукопис књиге „Сви српски владари“ са задовољством сам прочитао. Тема рукописа су сви наши владари од првих помена нашег писаног и државотворног присуства на простору Балкана па до средине 20. века, до када је трајала наша монархија, започета као кнежевина, велика жупанија, архонтија, потом краљевина, царевина, деспотија, па поново у новом веку кнежевина и краљевина.

Књига ме је лично веома подсетила на један детаљ из опленачке цркве Св. Ђорђа, где је у јужној апсиди дата својеврсна процесија српских владара (у мозаику) око Карађорђевог саркофага, наших средњовековних кнежева, краљева, царева и деспота са макетама својих задужбина у рукама, преузета из преко шездесет наших цркава и манастира од Фрушке горе на северу до Хиландара на југу.  Карађорђе је својим делом , Првим српским устанком (1804-1813), обновио српску државност после више векова робовања под Османским царством (1459-1804) и њему, према идеји и композицији процесије, следи почасно место и наклон свих средњовековних владара, као човеку који обнавља и продужава њихово дело, међународно потврђено 1812. године миром у Букурешту између Русије и Турске. По том миру, Србији припада аутономна државност у границама Карађорђеве Србије (Београдски пашалук и шест нахија јужно и источно од пашалука) а Русија ће бити заштитник и гарантна сила да Турска, као суверени двор,  то не испоштује. Као што је познато, док је Русија ратовала против Наполеона, Турска је заузела Србију (1813), али је потом, знајући за Букурешки мир, Милош Обреновић, војвода из Првог устанка,  подигао Други српски устанак (1815) и до 1830. године, ратом и  дипломатским средствима, уз помоћ Русије, прогласио Кнежевину Србију (1830) и вратио јој шест нахија из Карађорђевог веремена (1833).  На српском престолу од тада до 1945. године, смењивали су се владари из две династије, Карађорђевићи и Обреновићи, потомци Карађорђа и Милоша Обреновића. Они су 1912. године вратили унутар граница Србије - Стару (средњовековну) Србију а 1918. године створили су државу границама већу и од Душановог царства, Југославију,  победивши притом два царства, Османско и Хабзбуршко. Политичари који су дошли из Хабзбуршког царства (Аустроугарске), 1945. године укинули су монархију и Србију вратили у границе из 1878. године (Берлински конгрес), поништавајући једним потезом пера и балканске ратове (1912) и Први светски рат (1918), а српске политичаре и владаре проглашавајући за „народне издајнике“ и „ратне злочинце“, одузимајући им сву имовину и стављајући им трајну забрану на повратак у земљу.   

О свему овоме, поред осталог, на врло пластичан начин, кроз биографије (процесију) свих 37 српских владара, ненаметљивим стилом, али веома привлачним и богатим изворима и знањима, говоре  Небојша Ђорђевић и Дијана Димитровска, ламентирајући над целом српском историјом дугом више од 15 векова у писаним изворима који се чувају у свим релевантним светс                                                     (Из реценизије др Небојше Јовановића)