Попут других производа културе и црни талас је најпре морао бити подвргнут испитивању моралне, естетске и политичке подобности. Друштвено и политички ангажована критика пошла је од претпоставке да се „мрачне теме“ не могу сместити у „светли“ социјалистички контекст, те појаву ових филмова тумачи као помодарство, испразну жељу за праћењем светских тренова, или опасни анархистички и анти-социјалистички бунт. Ново схватање социјалистичке стварности коју су понудили кинематографи црног таласа, замењује претходно – оптимистичну слику друштва које насељавају фигуре поштених револуционара, партизана, радника, сељака и скромне интелигенције. Целовита критика ће се поделити на црне и беле публицисте међу којима једни допуштају уметности да се бави призорима насиља и секса, док други изражавају забринутост за будућност југословенског филма и његовог васпитног утицаја на младе.
Савремени критичари наглашавају поливалентни карактер филмова посматрајући црни талас, не као хомогени филмски покрет, већ као групу филмова коју Партија препознаје као потенцијално деструктивну и као нихилистичку снагу, слажући се око тога да иако редитељи и сценаристи никада нису написали обједињујући манифест и премда нема јединственог критеријума на основу којих се ови филмови могу сматрати покретом, они користе сличне политичке ефекте у индиректној критици југословенског друштва, бар по томе што на различите начине опонирају друштвеној стварности. У хронолошким оквирима изузетно креативног периода од десет година, аутори су развили специфичан филмски језик који се разликује од претходног и оног који ће уследити.
Претпостављајући да је у основи сваког уметничког покрета одређено поимање стварности, за представнике црног таласа би се могло рећи да се колебају између идеја Фасбиндера и концепта естетике глади Глаубера Рохе. Но, генијалност ајзенштајновске монтаже такође је једна од водиља црног таласа. Интелектуалне монтаже, унутрашњи монолози и прелогичне мисли, свака на свој начин полазе од претпоставке о јединству гледаоца и семантичких механизама филма, што даље омогућује производњу емотивне реакције. Његове формалистичке тенденције, монтажа, ритам, тоналитет, слика, утичу на спонтану мисао и одређују реакције које су спонтане изворне и снажне. Црни талас у својој потрази за новим формама критике друштвеног стања, превазилази круто схваћену стварност, употребом визуелног, вербалног, ремећењем устаљених модела и сталним истраживањем које води у правцу стварања анти-модела.