Pasoš i karta, spakovani. Druga tableta protiv malarije me ponovo uspavljuje dok se avion kompanije “Solomon Er” priprema da poleti. Novac u lokalnoj valuti, sakriven na dnu bele ručne torbe (u skladu sa mojim mornarskim odelom) koja je taman toliko široka da u nju stanu još i foto apartat i iPad 2 - moja jedina veza za spoljašnjim svetom i mamom u Beogradu. Kreditne kartice pažljivo raspoređene u različitim torbama zajedno sa kontakt podacima ambasade u slučaju da se nešto ozbiljno dogodi - što se dešava u divljini Pacifika. Avion jako liči na Jatov iznutra, bez televizije na naslonima i još uvek sa pepeljarama iako je pušenje odavno zabranjeno. Hrana u avionu indijska (jedini izbor) dok su stjuardese polinežanke sa cvetom hibiskusa u kosi. Dok slećemo na najveće ostrvo Guadalkanal, na međunarodnom aerodromu glavnog grada Honiare, pozdravljaju nas desetine okolnih manjih ostrva i smaragdna boja okeana. Džungla svuda ispod nas a duga koja nas je pratila čitav put ne dozvoljava mi da je uslikam.
Na aerodromu nas dočekuju domaćini širokih osmeha a na ogradi iza aerodroma ‘visi’ bar pedeset ljudi. Kao u dokumentqrcima o Africi! Ispred njih veliki natpis, Honiara Međunarodni aerodrom. Tropska klima sa 33 stepena (posle rekordnih minus 8 stepeni) , pravi je luksuz. Odahnula sam kada smo konačno ušli u rashlađeni auto jer je počela da pada tropska kiša posle koje gotovo sigurno iz svojih skrovišta izleću komarci-aždaje, mnogi od njih prenosioci teške bolesti, malarije.
Iako sam unela bar kilogram i po hrane u zemlju (da se nađe, na balkanski način) niko mi nije prigovorio - čista suprotnost bezbednjacima u Australiji koji i kučiće šalju da detektivski pregled i pronađu sve skrivene namirnice organskog porekla. “Kako ću dve nedelje bez fejsbuka, svojih kola i jutarnje kafe kod Italijana? Da ne spominjem dečka, prijatelje i skajp!” - pomišljam dok se vozimo prašnjavim drumovima Honiare. Kroz prozor opažam manje grupice ljudi. Mnogi besposleno sede u senci palmi, dok drugi prodaju na pijacama koje zatrpanim oljuštenim kokosima i zelenim bananama. Žene kraj puta pletu torbe koje se vijore na razapnutoj žici u svim bojama. Psi avlijaneri (vrlo anoreksični), utrkuju se sa točkovima našeg vozila dok nam vozač objašnjava, pomalo kivno, da mnoge biznise u gradu drže Kinezi, red i mir održavaju stranci a preko 70 posto stanovništva je nezaposleno od kojih većina mladih. Protestantske, katoličke i adventističke crkve pružaju najbolje obrazovanje u zemlji, grade sportske terene i stadione za najpopularniji ostrvski sport, fudbal.
Hotel je kao sa razglednice ili postera pravog tropskog raja! Palme se pružaju visoko iznad mog prozora, latice se crvene na krevetu a pogled vodi daleko na pučinu. Ograda svuda oko hotela i kameni zid, da veliki slanovodni krokodili ne bi prišli hotelu. Kuvam sebi čaj vodom iz flašice jer se česmovača ne pije. I ‘kupam se’ u posebnom sredstvu za zaštitu od komaraca u tropskim uslovima. Ispred hotela gomila siromašne dece. Kako li se oni brane od komaraca, pomišljam dok oblačim novu haljinu za koktel prijem kod domaćina.
Uloga volontera
Prve večeri mog boravka na Solomonovim ostrvima upoznajem izuzetne ljude, njih četrdesetak volontira u različitim organizacijama. Melisa je iz Melburna (poreklom Slovakinja iz Srbije!) i radi za Crveni krst. Jedan od njenih zadataka je da poveća broj davalaca krvi na ostrvima provincija kojih u ovoj državi ima ukupno devet. Margareta je učiteljica koja tvrdi da su joj se očekivanja potpuno promenila posle dvogodišneg iskustva sa predavanjem engleskog jezika lokalnom stanovništvu koje je posle dosta godina kolonizacije prihvalo pidžin engleski kao svoj radni jezik. To je najsmešnija varijanta engleskog koji sam ikada čula!
Preko sedamdeset različitih jezika se svakodnevno upotrebljava u zemlji sa veoma razuđenom obalom i nacionalnim identitetom. Novozelanđanin Bil čiji su roditelji došli pre njegovog rođenja kao misionari i naselili se tamo za stalno, oženjen je Solomonkom i izvozi kokosovo ulje. Svi tvrde da nesuglasice i podele u društvu nisu prestale posle konflikta 2003. godine kada su premijer i parlament pozvali australijsku vladu i susedne države Pacifika da pošalju regionalni vojno-policijski kontigent za uspostavljanje društvenog reda. Nasilje protiv kineskih poslodavaca samo tri godine kasnije je napravilo ogromnu rupu u ekonomiji ove ostrvske zemlje.
Najlepše što sam doživela je spoznaja da se čuda dešavaju kada se za to borimo ali i kada ne ispustimo ponuđenu šansu za nove avanture. Sjajni volonteri koji se svakodnevno konsultuju sa lokalnim stanovništvom slažu se da nije dovoljno samo pričati o nečemu da bi se to ostvarilo, već da je neophodno delati. Njihova srca su ogromna a najbolja karakteristika im je otvorenost i prilagođavanje novim uslovima u jednoj ovakvoj siromašnoj zemlji. I dok se polako pakujem pred posetu Zapadnoj provinciji osluškujem melodiju Merlinove “Mjesečine” (samo na drugom jeziku). Beograd je daleko a more svuda oko nas. Laku noć svim ostrvima kralja Solomona! Najlepša ostrva Pacifika, stižemo!
Dodaj komentar