Legenda o Drakuli

Jedna od naj­kon­tro­ver­zni­jih i isto­vre­me­no naj­mi­ste­ri­oz­ni­jih lič­no­sti koja već ve­ko­vi­ma po­bu­đu­je paž­nju i ve­li­ko in­te­re­so­va­nje jav­no­sti, ka­ko u vi­du le­gen­dar­nih pri­ča ko­je su se pre­no­si­le us­me­nim pu­tem sa ge­ne­ra­ci­je na ge­ne­ra­ci­ju, tako i po­sred­stvom le­pih ume­tno­sti, pre svega knji­žev­no­sti i ki­ne­ma­to­gra­fi­je, i naj­zad is­to­rij­ske na­uke, et­no­lo­gi­je, an­tro­po­lo­gi­je i da ne na­bra­ja­mo da­lje, jeste sva­ka­ko voj­vo­da Dra­ku­la, sred­njo­ve­kov­ni vla­dar Vla­ške. Poz­nat da­na­šnjoj is­to­rij­skoj na­uci kao Vlad III Cepeš, ovaj sred­njo­ve­kov­ni vla­dar se u sa­vre­me­nim is­to­rij­skim iz­vo­ri­ma naj­češ­će po­mi­nje pod ime­nom Vlad Drakula. Da raz­jas­ni­mo, ukrat­ko, ko je on za­pra­vo bio i šta u stva­ri zna­če ta ime­na pod ko­ji­ma je on poz­nat, a ko­je na sve nas, že­le­li mi to da pri­zna­mo ili ne, os­ta­vlja jak uti­sak.

Vlad III Cepeš Drakula, vlaš­ki voj­vo­da (1448, 1456-1462, 1476), ro­đen je u Sigišoari (Transilvanija) 1431. godine. Bio je unuk vlaškog vojvode Mirče Starog (1386-1394. i 1397-1418), poznatog po pobedi nad Osmanlijama u bici na Rovinama (1395) i sin vojvode Vlada II Drakula (1436-1442. i 1443-1447). Često se u javnosti mešaju ta dva rumunska srednjovekovna vladara, otac i sin: Vlad Drakul i Vlad Drakula, iz jednostavnog razloga što se njihovi „vladarski nadimci“ razlikuju samo po jednom slovu, naime po slovu „a“ na kraju reči, koji je prisutan u nadimku Vlada III. O čemu se, zapravo, radi? Vlad II (otac) je dobio svoj nadimak po tome što je, kao vazal ugarskog kralja i nemačkog cara Žigmunda Luksemburškog, primljen 1431. u „Red Dragona“, jednog od mnogobrojnih viteških redova osnovanih u srednjovekovnoj Evropi pa je, kao član tog reda, nosio simbol zmaja na svojoj odeći i štitu. Zbog toga je u Vlaškoj dobio nadimak Drakul (Dracul), što bi na rumunskom jeziku, u slobodnom prevodu, značilo đavo ili zmaj. Njegov sin, Vlad III, još u mladosti je bio poznat kao Drăculea, što je u stvari deminutiv od Dracul, odnosno – Mali đavo ili Đavoljev sin. Pošto susedni narodi – Mađari, Nemci i Sloveni, nisu mogli da izgovaraju pravilno ovo ime u originalu, zbog specifičnog izgovora u rumunskom jeziku, „prilagodili” su ovu reč svojim jezicima, pa je tako nastao – Drakula.

Ovaj hrabri, ali neobično surovi vladar, poznat je po svojim nemilosrdnim obračunima sa neposlušnim plemstvom (boljarima), sa saskim građanstvom iz Brašova i Sibiua (koje je pred­sta­vlja­lo ozbiljnu konkurenciju privredi vlaške kneževine) i najzad sa turskim zarobljenicima, imajući u vidu sukobe koje je Vlad III imao sa Osmanlijskim carstvom. Omiljeni način kažnjavanja svih svojih protivnika bio je – nabijanje na kolac. Nadimak „Nabijač na kolac” dali su mu Turci, a on je kasnije preveden na rumunski jezik kao – Cepeš (Ţepeş).

Priču o njegovoj „žeđi za krvlju” počeli su da šire po Transilvaniji saski trgovci, tako da se vremenom ona pretvorila u legendu o tome da je Drakula bio vampir i da je pio ljudsku krv. U XIX veku je jedan irski pisac, Brem Stoker, putujući po Transilvaniji, čuo od lokalnog stanovništva legendarne priče o Drakuli, što mu je poslužilo kao inspiracija za pisanje romana „Grof Drakula”, koji je doživeo svetsku slavu.