Prvo da naglasim da nisam ni pravi, a ni lažni čuveni ‘nazdravljač’ iz Baltimora - misteriozni posetilac groba Edgara Alana Poa. Ne donosim te tri ruže i francuski konjak, da bih tako majstoru macabre čestitala rođendan. A i kažu da je toj višedecenijskoj tradiciji ove godine došao kraj. Sve u svemu, dve godine unazad nije se pojavio taj mistik u dugom mantilu, pod šeširom sa velikim obodom i belim šalom preko lica. Odustao je, umro ili farsa zamire po nečijoj naredbi. Ko to zna?
Uostalom, Edgar i ja ponekad pijemo vino na njegovom grobu, francuski konjak ionako nije njegovo najdraže piće.
Pijemo pomalo, čašu do dve, jer kaže da se pred kraj života pridružio društvu ‘Sinovi umerenosti’, koje je zahtevalo čak potpuno uzdržavanje od alkoholnog pića. Ma da! Gledam ga s nevericom. Pun Mesec osvetljava onu ‘nervozniju’ stranu njegovog lica.
- ‘Neki postupci u životu jednog pisca u modi’… Ja nisam u modi, ali imam lep nos! - počnem, zadirkujući ga naslovom meni omiljene pripovetke koju je napisao. Volim je, jer se razlikuje od ostalih. Nije sablasna, tragična ni okultna. Spontano je satirična i uvek me nasmeje dvosmislenim nepovezanim rečenicama, ravnim Dadaizmu, o kome avangarda još nije ni sanjala, a Edgar se tako lako poigravao, kao svaki inovator-preteča, svojim mehaničkim igračkama.
Kao i glavni junak te pripovetke odmah, obema rukama ščepa svoj nos, a onda finim, belim prstima obuhvati pero, umoči ga u mastilo i na papiru, položenom na grobnoj ploči, zajedno pišemo pamflet iz Nosologije. (A to nije bilo kakva nauka. Bavi se time kako slediti svoj nos, a već unapred znati tragičnu sudbinu da i pored zavidne dužine i lepote nosa, pravi pisac ipak nema uspeha u nadmetanju sa piscem u modi, koji nosa uopšte nema)
Zaboravimo da je noć, pa još i iz sveg glasa prizivamo Pozitivnog Paradoksa, Estetikusa Etiksa, Teologosa Teologije, pa i Pijanduru O’Punu čašu.
Kada iznenada promeni izraz lica, opusti obraze, izvije obrve, znam da prelazi na svoju poeziju. Grčevito izdigne šaku ka mračnim oblacima, zagleda se u Mesec, a onda kroz suze, tiho i na ivici ludila, izgovori:
‘…Jer kad mesec sine snevam sred tišine o prelepoj Anabel Li…’
Prepustim ga njegovim demonima. Ima tu i manipulacije emotivnim reakcijama, kao i senzacionalnog povratka u realizovanu stvarnost, koja je već odavno njemu bledo sećanje. On i dalje tako usmerava temu ka iščekivanju upravo istog sablažnjavanja nad njegovim vampirskim romantičarskim zanosom, kao što svaki momenat njegove biografije i nerazjašnjeni prerani kraj života i nose.
Nema tu ni traga izveštačenosti, naprotiv radi se o pronicljivoj potrazi za poukama koje će bar nekako čitaocu u bilo kom vremenu olakšati psihodelični strah od nepozanatog i nekontrolisanog stanja uma bilo da se radi globalno o društvu ili pojedincu.
Od ritma njegovih uzdaha priđe nam pred samo svitanje i crna mačka, sleti na Edgarovo rame veliki crni gavran, kao da začujem i odzvanjanje sata sa dugim klatnom, koje podseća na odlučnu prolaznost; na periodičnost Poovog ludila, na očaj i nespokoj crne romantičarske duše kojoj je porok bio samo izgovor da napusti svoje imaginarno putovanje telom mog dragog prijatelja.
Dodaj komentar