Avantura duha | Avantura čitanja | Avantura pisanja

Bekstvo iz digitalnog raja

Prošla je već decenija i po od kako sam priljubljena uz mobilni telefon. On mi je komunikacija sa svetom i pravi mi društvo. Isto toliko dugo sam zavisna i od elektronske pošte. Proveravam elektronsku više puta na dan.

Imam čak i mnoštvo “pratilaca” na Tviteru mada ga nikad nisam koristila. Ali, spremam se. Za koji dan. Postala sam i član Facebook nacije. Sve traži svoje. Traži da postanemo hiperaktivni. Traži pažnju. Traži odgovore.

Borila sam se protiv izlaska na veb godinama, ali sam na kraju kapitulirala. Htela sam preko interneta da skupim pare za moj novi projekat. Nagovorio me prijatelj, fillmadžija da pokšam preko vebsajta. Imala sam početničku sreću. Onda se ispostavilo da nisam bila dovoljno pažljiva prema mojim “fanovima,” da im ne odgovaram redovno, da ih ne snabdevam stalno novim informacijama o sebi, da ne “ćaskam” virtualno o svemu i svačemu, i pare su prestale da mi stižu.

Nekada se smatralo da je neukusno i dosadno kad neko priča o svakoj sitinici koja mu se desila, ili ako neko pokazuje slajdove sa porodičnih letovanja - sada je to sve super cool!

I mada nisam još sasvim poklekla pred novim digitalnim bogovima, ipak svakim udarcem o dirku, svakim novim linkom, postajem druga osoba - usamljena tamo gde sam bila društvena, nervozni snabdevač informacijama tamo gde sam bila nepoznanica! Revnosno dopunjavam podatke tamo gde mi je nekad život tekao bez plana, nezapisan kao san.

Naučnici tvrde da svake godine gubimo oko 8% humanosti. Ako je tako gde ćemo biti za samo desetak godina?

Hoću da pobegnem iz tog digitalnog raja, od tehno-tiranije, od elektronske frenezije, negde daleko, sa naramkom knjiga bez telefona i lap-topa, jer gubim kreativne sokove i moć koncentracije za ono što je bitno. Ne želim da izgubim pesmu koju nosim u sebi. Ako izgubim tu pesmu, izgubiću sebe, kažem glasno.

Želim da počnem da pišem novu knjigu, ili bar da zapišem neke ideje sve u nadi da će ljudi ipak još koju godinu da čitaju reči na papiru. Odlazim vozom na planinu u Mejnu, na sever od Njujorka, (a mogla bi to da bude i bilo koja druga planina, mada sam videla sliku u Politici neke starice na Durmitoru, kako čuva ovce sa mobilnim telefonom u ruci), tamo daleko gde svi digitalni signali zamiru i dočekuju me samo svici u snu letnje julske noći i tu, ležeći pod nebom, slušam pesmu u sebi i znam tačno zašto pišem.

Izvlačim malu svesku u crvenom kožnom povezu. Još uvek volim hartiju. Moja Exacompta sveščica omogućava mi da izvučem ideje ne samo iz moje mašte, nego i iz digitalnog prostora kompjutera i da osetim njihovu materijalno prisustvo i stabilnost. Da, tu si, postojiš, šapuće mi sveska, ovo je stvarni, a ne virtualni svet. Stavljam srce olovke na tanku hartiju.

Dodaj komentar


VRH