ЧОВЕК БЕЗ ДУШЕ

НОВА КЊИГА У ИЗДАЊУ МАЛОГ НЕМА,ДРАМА ЧОВЕК БЕЗ ДУШЕ  ШВЕДСКОГ НОБЕЛОВЦА ПЕРА ЛАГЕРКВИСТА

            Драма Човек без душе шведског нобеловца Пера Лагерквиста спада међу најзначајнија и најрадикалнија дела политички ангажоване драматургије XX века. Иако је у европским позориштима извођена још пре Другог светског рата, до данас није била доступна у преводу на српски језик. Овај превод настаје у времену када многа питања која је Лагерквист отворио поново добијају савремену актуелност.

Човек без душе припада групи драма које се тумаче као отворене алегорије против нарастајућег фашизма и нацизма у Европи тридесетих година XX века. У таквом читању, идеја „човека без душе“ постаје симбол моралне празнине политичког насиља. Идеје које су носиле обећање прогреса и новог друштва, завршиле су у насиљу, светским ратовима, масовним злочинима и дубоком моралном слому. Каснија критика чешће је истицала егзистенцијални аспект драме тврдећи да аутора више занима празнина модерног човека где је идеологија само форма духовне кризе а проблем зла и кривице симптом губитка духовног смисла. И док је Ниче у ’превредновању свих вредности’ и ’вољи за моћ’ видео клицу новог човека, Лагерквист – што ће касније радикализовати у роману Гном – опомиње да та иста воља, лишена метафизичког упоришта и емпатије, у стварном свету еволуира у бездушност и крвништво. У таквом тумачењу драма се доводила у везу са раним егзистенцијализмом, са Кјеркегором и Достојевским.

            Сагледано из данашње перспективе, Човек без душе симболично приказује свет глобалних идеологија у којем различити тоталитарни системи имају исти исход: морал уступа место догми, идеје постају апсолут, а човек средство. Комад функционише као идеолошка мапа света у атмосфери растућег тоталитаризма (фашизма, комунизма и нацизма), чији само наизглед различити облици деле исту логику: идеолошко оправдање злочина, колективно потирање појединца, и потребу за људима без душе.

С друге стране, као егзистенцијална парабола и драмска студија о настанку идеолошког зла, у којој се индивидуална одговорност потискује у име „вишег циља“, драма показује како се идеолошко зло не рађа само из политичких програма или моралног слома, већ – парадоксално – из искреног и дубоког егзистенцијалног уверења. Управо таква уверења обликују психологију спремну да свакодневну, људску стварност жртвује идеолошким или политичким идеалима, чиме се перпетуира процес обнове тоталитарних образаца. Консеквентно томе, политичка парабола прераста у егзистенцијалну трагедију човека који, изгубивши веру у идеологију, открива да је изгубио и сопствену душу.

(Превео Бојан Милић; језички консултант: Јете Хег)