ФИЛОЗОФСКА АФИРМАЦИЈА УМЕТНОСТИ: ШЕЛИНГ И НИЧЕ

Студију чине четири целине.

У уводном делу студије Филозофска афирмација уметности: Шелинг и Ниче, Милан Орлић излаже темељна разматрања вредновања уметно­сти у Шелинговој филозофији уметности и Ничеовој мисли о уметности. Полазећи од хетерономистичког аксиолошког рангирања уметности у Хегеловој и, нарочито, Платоновој филозофији, аутор истражује аутоно­мистичко становиште Велека и Ворена који филозофију сматрају нена­длежном за питања вредновања уметности. Посебна пажња је посвећена теорији слојева Романа Ингардена која афирмише аутономију уметно­сти на филозофски начин.

У другом делу, аутор свеобухватно истражује Шелингово одређење уметности као органона и документа филозофије. Указујући на његово утемељење уметности у систему трансценденталног идеализма, као и на одступња од филозофске афирмације уметности по­зног Шелинга, Орлић закључује да је реч о суптилној концепцији уметно­сти у којој је она изједначена са филозофијом чији је органон али такав да, због своје унутрашње вредности, има статус „светиње над светињама“.

У трећем делу, посвећеном Ничеовој глорификацији уметности, Орлић пажљивим анализама осветљава његова коренита неслагања са Плато­новим и Хегеловим становиштем. Ничеова афирмација уметности подра­зумева критику традиционалног логоцентризма филозофије и заузима­ње становишта афирмације живота као главног естетичког начела. За ра­злику од Шелинга, који уметност вредносно изједначава са филозофијом и додељује јој додатни привилеговани статус, како указује аутор, Ниче уметност надређује традиционалном филозофском трагању за истином, истовремно захтевајући да се филозофија у будућности угледа на умет­ност.

У завршном делу студије, Орлић критички рекапитулира изложена становишта, открива унутрашње парадоксе Шелингове ауто­номизације и Ничеове хетеронимизације уметности. После опсежних разматрања Орлић заузима умерен и синтетичан став који подразумева аутономију уметности, али и њен сараднички однос са филозофијом.

(Извод из рецензије)