БАНАТСКИ СВЕМИР (РАЗТОВОРИ СА МЛАДЕНОМ МАРКОВОМ)

Разговори које је Милош Јевтић водио са својим саговорницима током више деценија у култном циклусу емисија „Гост Другог програма“ Радио Београда одавно су прерасли оквире пуког новинарског интервјуа

Књига Банатски свемир, најновији наслов у колекцији „Одговори“, више је од разговора о књижевности. Она је живи документ о снази духа који се, из болничке безнадежности и друштвеног талога, уздигао до самих врхова националне културе, истовремено уграђујући своју незаобилазну циглу у трајни зид српскога језика. У њеним корицама, читалац неће наћи само пуке биографске податке, већ живи дамар једног даровитог ствараоца и његовог доба. Занимљиви и упечтаљив разговор продуженог трајања, стоји као трајно сведочанство о писцу који је своје целокупно животно искуство, муку и веру у реч уградио у врхове српске књижевности.

Сусрет Милоша Јевтића и књижевника Младена Маркова, забележен у фебруару преломне 1992. године, одвијао се у атмосфери отвореног, исповедног и дубоког  дијалога. Свестан да се приближава затварању једног свог животног круга, Марков пред микрофон Радио Београда не долази само као књижевни класик и академик, већ и с пуном људском рањивошћу, огољавајући свој трновити пут од дечака из малог банатског Самоша до једног од најчитанијих, истакнутих и особених српских прозаиста друге половине двадесетог века.

Овај разговор је ретка прилика да писца сагледамо његовим сопственим очима  – почев од тешке, вишегодишње болести која га је приковала за постељу и учинила да „факултет заврши читајући књиге”. То и такво сагледавње подразумева и подсећања на спавање по панчевачким парковима, на рад у бетоњерци, на прве стваралачке покушаје, укључујући и свечани чин пријема прве књижевне награде из руку Иве Андрића.

Оно што овом разговору даје трајну вредност јесте Марковљева бескомпромисна поетика истине. За њега књижевност није пуко поигравање формом,  већ морални завет. Она је писање поистовећено са дисањем, непоткуљиво сведочење и сведочаноство о свом времену, чување  језика као јединог правог завичаја и најважнијег средства човековог постојања. Разговарајући у мучним тренуцима ратне тескобе и распада земље, Марков тоне у патетику нити у политичко комешање. Његова реч остаје упозоравајућа, трезвена, прожета племенитим човекољубљем и надом у генерације које ће умети да „упале светлост у нашој балканској крчми”.  

Имајући наведене разлоге у виду,  Банатски свемир није само портрет писца који, упркос личним и историјским потресима, доследно гради свој стваралачки пут и матерњи језик носи као свој најдубљи завичај, него је и драгоцени прилог проучавању књижевног дела Младена Маркова.