Pred kraj devetnaestog veka Hari de Vind je zabeležio da su za „savremeni“ svet „balkanske zemlje manje poznate od najcrnje Afrike“, a Tomas Forester iznašao analogiju između „zaostalih naroda Afrike koji čekaju blagodeti civilizacije“ i Balkanaca čija se „neukost i sujeverje moraju otkloniti civilizovanjem“. Vilijam Biti se tu „oprašta od civilizacije“, da bi „ušao u iskonsku pustinju gde je čovek još polu-varvarin.“ Putovanje u balkanske predele se u viktorijanskoj dnevnoj štampi ne preporučuje; ništa ne garantuje zaštitu od bandi; iznenadni ratovi i ustanci su poput prirodnih pojava; šokantni prizori koji ih prate se podrazumevaju; tu, na rubu kontinenta, rađa se mogućnost suočavanja sa „krajem civilizacije“- evropskim „srcem tame“. [opširnije...]

Slikovita pojednostavljenja Balkana čas se javljaju u tekstu, čas iz njega nestaju dok kao konstanta ostaje ono o „granici“ koja spajajući razdvaja i razdvajajući spaja - identitete, prostore, kulture. To je slika „drugog prostora“, „pograničnog pojasa“.

Predstaviti Balkan kao rub, nazvati ga raskršćem, tačkom prelaska, stepenikom, lavirintom, ključem, kapijom, neki su od načina da se često nezavidne situacije u kojima se balkanske zemlje nalaze, pripišu graničnosti. Takva pozicija se prepoznaje kao fizička (geografska) i kulturna (simbolička) „činjenica“- ono što se podrazumeva postajući neupitno, nedodirljivo i delujući poput sakralne formule. [opširnije...]

Istraživači slike Balkana suočeni su sa pitanjem koje se češće izgovara šapatom, nego samouverenim glasom društvenog kritičara – „da li je prisustvo balkanistickog diskursa, sa značenjima siromaštva i izolovanosti, oznaka kolonijalnog stanja“? Kao da već ovaj šapat nagoveštava nemo prisustvo subalternog subjekta. Ostajući bez konačnog odgovora na pitanje, Balkan se uključuje i isključuje, najpre iz govora o kolonijalizmu, a potom i postkolonijalnih studija, da bi opstao na njenim rubovima, zauzimajući i ovde, ironično, marginalnu poziciju. [opširnije...]

Iz skupa predstava o Balkanu kakve su “zaostalost”, “brutalnost”, “separatizam”, “nehigijena”, zavisno od preovlađujućih kulturnih prilika i političkih potreba, u putopisima bi se izdvajala jedna koja podržava stereotipizaciju poluostrva; personifikuje ga kao opasnog ratnika na rubnom području; potencijalnog kriminalca; pretnju po demokratski poredak. Ipak, ni takav Balkan ne odlikuje nekakva stabilna, nepromenljiva simbolika nego ciklično smenjivanje slika koje dopušta tvorenje takozvanog balkanističkog diskursa. Mada se nekima čini da su granice balkanizma isuviše porozne da bi se mogao smatrati diskursom, razumevanje pojma diskursa zahteva umožavanje njegovih smislova. Mnoštvo značenja taloži se ostavljajući trag u napisanom i izgovorenom o Balkanu. U nepreglednom prostoru značenja diskursa danas je u upotrebi ono o organizovanoj grupi izjava kojima upravljaju pravila i konvencije kojih korisnik uglavnom nije svestan. [opširnije...]

U proteklih dvadesetak godina govori se o Izmišljanju Ruritanije, Imaginarnom Balkanu, fantastičkoj evropskoj Drugosti, a najzad i Divljem Balkanu, ili Ničijim zemljama. Ovim mahom interdisciplinarnim studijama koje su često naslovljene rečenicama iz nekoliko vekova starih putopisa zajedničko je da se, mada na različite načine i iz različitih uglova, bave ispitivanjem procesa proizvodnje Balkana. Ova pomodna formulacija omogućila im je da istraže složenost načina na koje je to poluostrvo zamišljano, i prepoznaju ga kao predmet zapadne fascinacije, želje, straha, odražavajući težnje za osvajanjem i posedovanjem ne-zapadnog Drugoga.

Naime, interesovanje za načine na koji se Drugi vidi, otkrilo je da Balkan o kojem su britanski, francuski i američki čitaoci saznavali iz putopisa nije nekakva preslikana stvarnost niti svedočanstvo, nego pojednostavljena slika koja obiluje fantastičnim elementima. [opširnije...]

Podele sveta treba shvatiti ozbiljno, u meri i na način na koji to činimo sa simbolima. U njima uvek ima onog prizvuka svetosti, ili bar nedodirljivosti, neupitnosti zbog koje se ne igramo binarnom logikom. U mnogo čemu to je put „skrnavljenja“ oveštalih slika koje omogućavaju da “sebe”/”nas“ i “njih”/”Druge” vidimo na propisane načine. Ali, šta ako u realnosti stvari nisu baš onako jednostavne kako nam od detinjstva govore, i ako je svet više od nečega što se može deliti na strane. Jer, suštinska podela sveta nije uvek bila ona, za nas uobičajena, na Istok i Zapad. U doba Renesanse osnovna konceptualna polarizacija Evrope bila je usmerena na Sever i Jug. Italijanski gradovi su se bez izuzetka smatrali centrima umetnosti, filozofije, govorništva i trgovine. Invazija na Italiju 1494. godine označila je početak perioda “varvarstva” - naseljavanje sa Severa koje je prekinulo procvat stvaralaštva. Pre no što je ovaj proces započeo, govorilo se o zaostalosti Severa, njegovoj opasnosti, o grubim ljudima koji svakog časa mogu doći i uništiti dugo stvarane centre Juga. Tako se pred kraj petnaestog veka Renesansa suočila sa “varvarstvom” Severa. [opširnije...]

Ideja Istočne Evrope nije zasnovana na nekakvoj prirodnoj granici već je proizvod kulture, proizašla je iz ideološkog interesa, pa je starija od pokušaja nekolicine političara da uvedu političku, kulturnu i simboliču polarizaciju. To postaje jasno kada uzmemo u obzir fiktivnost geografskog, provizornost i elastičnost podela sveta zasnovanih na težnjama za osvajanjem i dominacijom koja otpočinje još u antici.
[opširnije...]

Imagologija svoja istraživanja usmerava na probleme simboličke geografije iz koje izviru podele na „nas“ i „njih“, „prijatelje“ i „neprijatelje“. Nije potreban vremeplov da bi se posmatrali odnosi moći između osvajača i osvojenih, ili prepoznale uloge kolonizatora i kolonizovanih. Prva i jedna od ključnih podela koje uključuju odnose moći i otvaraju prostor za političke manipulacije zasnivajući se na prepoznavanju razlike između grupe kojoj pripadamo – „mi“ i grupe kojoj pripadaju „oni“ je podela na Istok i Zapad.

[opširnije...]

Bilo da je predmet njene analize predstava Drugoga u putopisnoj fikciji, putnom izveštaju, ili stranac u umetničkim ostvarenjima poput filma ili stripa, istraživačka grana o kojoj govorimo naziva se imagologija. Zahvaljujući njenom postepenom izranjanju iz komparativne književnosti i mogućnostima plodnog kombinovanja antropologije, socijalne psihologije, istorije i semiotike, među ozbiljnim, akademskim temama našle su se i neke, samo naizgled neozbiljne. Kao izvori na kojima imagologija gradi analizu prepoznaju se beleške sa putovanja, a kao predmeti istraživanja, [opširnije...]

Svi ’pozivi na putovanje’ se obraćaju svojim jezikom; onim sačinjenim od naizgled nerazumljivih znakova, simbola i simboličkih postupaka posredstvom kojih komuniciraju Svesno i Nesvesno; konvencionalno i nekonvencionalno.

Na takvo putovanje pozvao me je Šarl Bodler jedne jeseni početkom devedesetih, stihovima: Dete, sestro moja, usni sred spokoja… Među žutim školskim klupama, u bučnoj učionici koju su pritiskali bledo-sivi zidovi malo ko je znao zašto sam odlučila da jedna od pesama koje se moraju učiti napamet, bude Bodlerov Poziv na putovanje. Ali, u zagonetnosti mog izbora udobno se smestila i jedna prednost: Bodler i ja smo sasvim slobodno mogli komunicirati tajnim jezikom, a ja sam, napokon, mogla biti disident. Priznajem, samo u tajnosti.

[opširnije...]