Jadranska 17, 26000 Pančevo, Srbija
tel/fax: +381 (0)13 370 313, 370 862
home blogeri kategorije kontakt
facebook twitter RSS

Plemenita dela Elsi Inglis  

Objavljeno u 19:38, u rubrici: Čovekoljublje

Dvadeseti vek je svoj dolazak širom sveta obeležio velikim ženskim pokretom za ravnopravnost sa muškarcima, u pogledu prava glasa, jednakosti u izboru profesija, u obrazovanju i zdravstvenoj zaštiti. Talas ženske emancipacije sa starog kontinenta proširio se preko okeana, stigao do obala Atlantika, dalekih ostrva na Pacifiku. U porketu sifražetkinja i njihovoj borbi za ženska prava, istakla se i jedna Škotlanđanka, rođena u podnožju Himajala u Indiji. Elsi Mod Inglis (Elsie Maud Inglis, 1864-1917), jedna od devetoro dece Džona Inglisa, visokog činovnika britanske kolonijalne uprave, prohodala je u Kalkuti i Bengalu, a selidbom porodice deo detinjstva provela na australijskom ostrvu Tasmanija. Po povratku porodice u Škotsku 1878, pohađala je žensku gimnaziju, studirala medicinu na Univerzitetu u Glazgovu i Edinburgu, gde je 1892. godine stekla zvanje lekarke-hirurga. Pionirsku karijeru lekarke krčila je u bolnicama za žene od Londona, preko Dablina, do Edinburga, gde je izabrana za predavača ginekologije na Medicinskom fakultetu za žene. Dr Inglis je 1904. godine u Edinburgu osnovala malu hiruršku i ginekološku bolnicu za siromašne žene (the Hospice), gde se o pacijentima brinulo isključivo žensko osoblje.

Uz pomoć Škotskog udruženja sifražetkinja, dr Elsi Inglis je na početku Prvog svetskog rata osnovala Bolnicu škotskih žena za službu u inostranstvu (The Scottish Women’s Hospitals for Foreign Service). Četrnaest osnovanih bolnica, isključivo u ženskom sastavu, sa kvalifikovanim lekarakama i obučenim medicinskim sestrama i bolničarkama, pomagalo je ranjenicima i bolesnicima u Francuskoj, Belgiji, Srbiji, Grčkoj, Rumuniji, Rusiji, na Malti. Pored ogromne podrške, koju su dobile u domovini, osnivanje i delovanje Bolnica škotskih žena pomogle su donacije filantropa iz daleke Australije, sa Novog Zelanda, iz Amerika, Kanade i Indije. Ova značajna humanitarna institucija, ponela je ime Bolnica škotskih žena jer je formirana u Škotskoj, ali je u zajedničkoj misiji objedinila Škotlanđanke, Irkinje, Velšanke, Kanađanke, Australijanke, Novozelanđanke, Amerikanke, kao i Britanke iz Indije.

Od ukupnog broja, deset Bolnica škotskih žena je bilo namenjeno pomoći srpskom narodu, četiri bolnice su radile u Srbiji u vreme velike epidemije pegavog tifusa. Bolnice škotskih žena, nisu došle samo u pomoć srpskom narodu u Srbiji, već su pratile srpsku vojsku i narod u izgnanstvu. Tri ovakve bolnice otišle su na Solunski front, formirana je bolnica za srpske izbeglice u Ajačiju na Korzici, kao i bolnicu za srpsku koloniju u Salanšeu u Francuskoj. Bolnica škotskih žena se u Odesi pridružila Prvoj srpskoj dobrovoljačkoj diviziji na Ruskom frontu i Dobrudži. U okviru delovanja Bolnice škotskih žena formirane su dve transportne jedinice, koje su pratile bolnice na Solunskom i Ruskom frontu.

Prva Bolnica škotskih žena, pod upravom dr Eleonor Solto stigla je u Srbiju početkom januara 1915. godine, a dolaskom u Kragujevac, preuzela je preko 250 bolesnika. U kragujevačkoj bolnici u vreme velike epidemije, sa podjednakom pažnjom i požrtvovanjem lečeni su srpski vojnici i austrougarski zarobljenici. Početkom aprila 1915. godine dr Inglis je došla u Srbiju, kako bi pomogla postojećim bolnicama u suzbijanju epidemije pegavca, rekurensa i trbušnog tifusa. U dogovoru sa lekarima srpskog saniteta i Međunarodnog odbora za organizovano suzbijanje epidemije, poslala je jednu Bolnicu škotskih žena u Valjevo, pod upravom dr Elis Hačinson, a ubrzo su formirane bolnice u Mladenovcu, na čelu sa dr Bitris Mekgregor i Lazarevcu, kojom je rukovodila dr Edit Holovej. Pored uvedene zabrane kretanja, strogo kontrolisanog putovanja železnicom i pojačane higijene, osnivanje ovih bolnica doprinelo je sprečavanju prenošenja epidemije pegavog tifusa širom zemlje.

Po okupaciji Srbije, dr Inglis je postojeće Bolnice škotskih žena preselila u Kruševac. Odbila je da se povuče i sa osobljem ostala da neguje preko hiljadu teških ranjenika i bolesnika u kruševačkoj bolnici Car Lazar. Februara 1916, posle petomesečnog rada bolnice u okupiranoj zemlji dr Inglis se, sa pripadnicama Škotskih žena, preko Švajcarske vratila u Englesku. Nakon oporavka, dr Inglis je učestvovala u organizaciji proslave Dana Kosova u Velikoj Britaniji, koja je održana na Vidovdan 1916. Iste godine je formirala novu misiju Škotskih žena, koja se priključila Prvoj srpskoj dobrovoljačkoj diviziji na frontu u Rusiji i Rumuniji. Pripadnice Bolnice škotskih žena, sa transportnom jedinicom, u periodu od avgusta 1916. do novembra 1917, pratile su Prvu srpsku dobrovoljačku diviziju na ratištima od Odese i Medidžije, Dobrudže i Braile, do Galaca i Renija.

Dr Inglis je konačno pristala da povuče Bolnicu škotskih žena, ali tek nakon što je dobila potvrdu da je obezbeđeno sigurno povlačenje Prve srpske dobrovoljačke divizije. Bolesna i iscrpljena velikim naporima na Ruskom frontu, razbolela se i ubrzo po povraku preminula u Njukaslu, 26. novembra 1917. Sahranjena je uz počasti u Edinburgu, a poslednju poštu odali su joj predstavnici savezničkih zemalja Velike Britanije, Francuske i Srbije.

Dr Elsi Inglis je odlikovana najvišim srpskim odlikovanjima, Ordenom Belog orla i Ordenom Svetog Save. Najlepši spomenik i memorijal hrabrim pripadnicama Bolnica škotskih žena, dr Elsi Inglis i njihovim humanim delima, podignut je u Mladenovcu. Reč je o česmi na Crkvencu, čije vode još žubore. U znak poštovanja ove velike filantropkinje, Bolnica škotskih žena izgradila je Bolnicu za majku i dete u Beogradu na Dedinju. Spomen ploča u amfiteatru Medicinskog fakulteta u Beogradu, posvećena je plemenitim delima dr Elsi Inglis, a njena bista, poklon srpskog naroda, rad Ivana Meštrovića, izložena je u Škotskoj nacionalnoj galeriji u Edinburgu. Memorijalna česma u Mladenovcu, spomenik ledi Haton i škotskim ženama u Vranju, memorijalne ploče u Kruševcu, Lazarevcu, Vrnjačkoj Banji i na zgradi Srpskog lekarskog društva u Beogradu, svedoče o čovekoljublju iz vremena velikog ratnog stradanja. Nekoliko citata, preuzetih iz knjige Istorija škotskih ženskih bolnica Eve Šo Meklaren, (Eva Shaw McLaren) osvetaljavaju tragediju tog vremena:

“Vidite, mi se nalazimo u vrlo tužnoj zemlji, ali to je najodvažnija zemlja u Evropi, bez izuzetka. Ovde njihovi najbolji ljudi stradaju na sve strane, ali nikad se ne žale i nikad ne pomisle ni za trenutak da se predaju… Mada se neprijatelj strašno loše poneo, Srbi nisu ogorčeni na njih. Srbi se odnose prema neprijateljskim zatvorenicima na potpuno isti način kao prema svojima, mada nemaju mnogo šta da im ponude. Srbija je ponosna zemlja i ne želi sažaljenje drugih. Mada je jako opustošena u tri poslednja rata, Srbija je jedna mala i divna zemlja i svi smo je zavoleli. U našoj bolnici leže vojnici, skoro dečaci, koji ponosno pokazuju svoje ožiljke iz tri rata.”

“Ovo je tako divno mesto. Izgleda da to ponavljam svaki put kad pišem iz bilo kojeg dela Srbije. Ali to je stvarno tako, Srbija je divna zemlja. Ovde smo smešteni u brdima, pa kad je ovako sivo i maglovito jutro kao danas, onda vrlo lako možemo da pomislimo da smo u Škotskoj. Šta bi svaka Škotlanđanka mogla više da poželi? Ali ovako plavo nebo i sunčano vreme samo može biti u Srbiji.”

„Sloveni nisu poznati kao dobri organizatori, ali u vreme haosa ovaj talenat za neorganizovanost postaje potpuna genijalnost.”

”Kažem ti da su ovi ljudi pravi divovi. Osećam se tako malo pored njih da bi trebalo da se sakrijem. Bol! Ispaštanje! Niste upoznali hrabrost dok ne vidite ove ljude kako ispaštaju. Stvarno ne znam odakle dolazi ova rasa ratnika, ali mogu reći da su oni pravi Božji ljudi.“

”Najzad smo napustili Bolnicu oko podne, pošli niz glavni put, i tako postali deo nečega što je kasnije postalo poznato kao Veliko povlačenje. Putem se kretala velika masa sveta sa raznim vidovima prevoza – počev od volovskih i konjskih zaprega do motornih vozila, uključujući kako vojsku sa naoružanjem, tako i civilno stanovništvo, žene i decu, koji su svi želeli da pobegnu. Taj deo zemlje je brdovit pa je dugačka kolona vijugala putem preko brda i dolina, te se čas videla kako se penje uz neki breg potom nestaje iza brda, pa bi se onda ponovo pojavila na nekom daljem bregu…Ova kolona je prolazila danima, rastegnuta s jednog kraja Srbije na drugi, što nas je navelo da shvatimo da to nije samo povlačenje armije, već to predstavlja odlazak jedne cele nacije u izgnanstvo – to je narod napuštao svoju izgubljenu domovinu.“

„Rečeno je da u celoj istoriji nije bilo tako sličnog velikog egzodusa, izuzev možda bekstva Izraelaca iz Egipta u drevna vremena, ali to je bio egzodus, koji je vodio ka slobodi, dok je povlačenje srpskog naroda vodilo u izgnanstvo.“

Piše: Slavica Popović Filipović | dan(datum): 30 april 2012.



Postavi komentar

*
 
Copyright © Mali Nemo 2002 - 2010, Sva prava zadržana
Designed and developed by: Nikola Trifunović & Nikola Zlatković