Knjiga koju bih želeo da kupim
U jesen 2002. godine izašao je iz štampe „Vodič kroz svet antike“. Reč je o ostvarenju jednog znatno starijeg sna, koji je trajao duže od 10 godina (nema potrebe podsećati kakve su to godine bile). U najopštijim crtama, ideja vodilja za „Vodič“ bi mogla da se svede na jednostavnu formulu: „želim da napravim knjigu o istoriji koju bih voleo da kupim“; treba napomenuti da je reč o vremenu kad je internet kod nas bio tek u povoju, te da je epoha Google-sveznanja, koja danas apsolutno dominira, još uvek bila daleko. Drugi, nešto složeniji i teže objašnjiv poriv, krio se u potrebi staroj valjda koliko i čovečanstvo, a radilo se pokušaju da se pre svega sebi, a potom i drugima, na jednostavan i lak način, pregledno i argumentovano, dočara šta se tačno dogodilo, kako i zašto.
Radilo se o prilično luksuznoj knjizi za ono vreme, velikog formata, nestandardne forme i kvalitetene izrade. Bila je štampana u koloru, na kvalitetnom papiru. Slična izdanja koja su se bavila istorijom i njenom popularizacijom do tada su bila rezervisana za preskupe državne projekte, iza kojih su stajale odgovarajuće istitucije, ili pak za licencirane prevode stranih izdavača. Istine radi, retko kad se u njihovom fokusu nalazila antička prošlost. Nacionalne teme su dominirale javnim prostorom i to plasirane na pojednostavljen i naglašeno romantičan način. Istovremeno, sijaset sumnjivih i senzacionalističkih naslova, prečesto na tragu nacionalne mitologije, pa i fantastike, dodatno su zamagljivale pogled prosečnog čitaoca, kako na antičko doba tako i na bližu prološlost, učvršćujući viziju istorije zasnovanu na ideološkim i dnevnoplotičkim diktatima, uz dodatak „građe“ preuzete iz ostvarenja popularne kulture i srednjoškolskog gradiva. Pitanja poput „koga to zanima?“, „ko će to da kupi?“, „čemu će to da služi?“, neprestano su lebdela nad glavom. Začudo, knjiga je relativno brzo bila rasprodata, i to bez ikakve medijske podrške (ako se izuzme njen prikaz u nedeljniku „Vreme“ od 15. maja 2003). Kasnije je ponovljena u novom, proširenom izdanju. Još važnije, isplatila je samu sebe i time omogućila i nastavak: „Vodič kroz svet Vizantije“.
Obe te knjige imamo nameru da u ovom novom vidu, sukcesivno, predstavimo čitaocima. One nemaju udžbenički karakter, niti se u njima polemiše oko pojedinih otvorenih pitanja koja i dan-danas muče istoričare. One su upravo to što što kaže naslov: vodiči.
Odmah treba odgovoriti na moguća pitanja: „zašto antika?“ i „kome je onda danas važna?“ Za razliku od drugih starih civilizacija, koje nam se često čine sasvim tuđe i neshvatljive, u susretu sa ostacima grčkog i rimskog sveta, bilo da je reč o pisanim spomenicima, muzejskim eksponatima ili ruševinama, osećamo se kao da smo na svom terenu. Već površan pogled na današnje institucije, arhitekturu ili umetničke forme svedoči o tome da se antička prošlost nalazi u temeljima naše civilizacije. Čak i kad se nalazimo na njenom rubu. Ponegde je ta veza očigledna, a ponegde je zamaskirana drugim kulturnim slojevima. S druge strane, pažljiviji pogled otkriva jedan svet bitno drugačiji od našeg. Činjenica da su Grci i Rimljani, na primer, svoje kipove bojili ili oblačili dosta govori o tome. Mentalitet antičkog čoveka na momente nam se čini teško dokučiv, a o mnogim aspektima, kao što je npr. sistem verovanja, često postoje samo naslućivanja. Zapravo, teško da ćemo ikada saznati šta se dešavalo u glavi jednog malog grčkog trgovca, uzgajivača maslina ili običnog rimskog legionara.
Ukoliko neko, zahvaljujući „Vodiču“, čitanje antičkih izvora doživi kao zanimljivije i dostupnije štivo nego što bi to bilo inače i ukoliko mu svet antike postane blizak barem koliko i prošlost nekog prostorno i vremenski bližeg podneblja, može se smatrati da „Vodič“ ispunio svoju svrhu.