Фасцинантни опус једног од најпознатијих пољских режисера, Кшиштофа Кишловског – Декалог, Три Боје (Плаво, Бело и Црвено), Вероникин двоструки живот – представља нешто најмисленије и најквалитетније у европској кинематографији последњих деценија 20. века. Легитимни наследник Фелинија, Антонионија, Бергмана и Тарковског - Кишловски и његови филмови верно дочаравају љубитељима седме уметности радост и тугу живота, меланхолију живљења и – мудрост да се све прихвати и да се настави… упркос свему. До краја свог креативног и животног пута Кишловски је одбијао да људима дели велике, речите савете, да их учи нечему.
Он је давно одлучио да остане у сенци, тихи мудрац, да гледаоцима препусти сопствене интерпретације и анализе његових филмова. Баш као што је на питање режисера Верзбицког о томе како би ”он решио тренутну кризу културе и духовности у свету” одговорио у стилу филозофа који зна да на крају свих путева нема одговора, већ да је пут – дуг, заморан и без краја на обзорју – оно што једино постоји: ”Како ја да знам одговор? Да неким чудом знам како да решим кризу културе у свету, не бих седео овде са вама, на овом скромној клупи, већ бих свима око мене говорио шта треба да раде да би били срећни. Али, једноставно, немам те одговоре. Не знам их. ”Знати” није оно чиме се ја бавим. ”Не знати” је посао коме сам посветио свој живот.
I АУТЕНТИЧНО РАЗУМЕВАЊЕ СОПСТВЕНОГ ЖИВОТА:
На питање шта је неопходно за сваког правог, искреног приповедача, Кишловски је јасан: „Не престајем да убеђујем своје младе колеге које учим писању сценарија или режији – да испитују и анализирају свој живот. Не да би написали неку књигу или сценарио, него због њих лично. Увек им говорим ”покушајте да размислите и схватите шта вам се то важно десило у животу, шта вас је довело да седите баш овде, у овој столици, баш овог дана, међу овим људима. Шта се десило? Шта вас је заиста довело овде?” Морате да знате одговор на то питање. То је почетна тачка свега.
Године у којима не радите на себи на овај начин су, у суштини, узалуд бачене. Можда осећате или разумете нешто интуитивно. И, логично, резултати ће бити произвољни, местимични. Једино кад урадите овај посао анализирања свог живота – можете видети извесан ред у својим догађајима, њиховим узроцима и последицама.
И ја се, наравно, трудим да дубље проникнем у то шта ме је довело до овог момента у животу у коме сам – јер без аутентичне, исцрпне и немилосрдне анализе – нико не може да исприча причу. Ако не разумете свој сопствени живот, онда заиста мислим да не можете да разумете животе карактера у својим причама, филмовима, не можете да разумете животе других људи. Филозофи знају ово врло добро. Социјални радници такође. Али уметници такође морају ово да знају – барем они који стварају приче. Можда музичарима није потребна тако детаљна анализа, мада верујем да композиторима јесте. Сликарима можда мало мање. Али, апсолутно је преко потребно онима који стварају приче о животу: аутентично разумевање сопственог живота.”