СРЕЋА ЈЕ ЧЕСМА ШТО СПОРО КАПЉЕ

Лепе,  у литературу  зналачки преведене  животне и  животодајне  приче  зрелог  приповедача  Љубице  Ненезић, у  ствари су прикази из живота и о животу. Отуда и утисак да ауторка није ни причала ни наметала своје приче већ су се оне, свежином обојене и језички колоритне, саме наметнуле и испричале. Зато  их  можемо  повезати  поетолошки  са  поетиком  кинематoграфије тзв. „биоскопских“ филмова, јер  су  ове приче, у ствари, један  животни  карусел на трагу Оноре де Балзакове „људске комедије“. А комедија мало кад не повуче у дубљу драматику, па хуморна уста остану згрчена и  са осећајем горчине. Реализам у поступку као  да је простонародни, па  га  зато  и  повезујемо са поетиком  „биоскопског“ филма. Јер, то је  заправо  филм  за  гледање, слојевито отворен и доступан. Иако  је  ауторка  истанчани  мајстор  у  економији  нарације, ортогон  њене медитације је увек – човек, било као јединка или као колективни „јунак“. И то  у социо-психолошком  распону  од  честитих, душевних жена, па до шаренолике, тако вешто одсликане групе људи, који се, у претешким  временима, нама  тако  још  блиске  прошлости, боре и храброшћу, а још  више  духом, да преживе. Причом  о  обичним људима, Љубица Ненезић тематски обнавља српску приповетку. Ону која је нама  самима  слична, али и времену у коме живимо, бар у две хронотопске равни: какви смо били  некад и какви смо, ако не  баш  сада, онда такорећи јуче. 

Ћирилица, тврд повез, 136 страна